Drugi srpski ustanak


Po odredbama Bukureškog ugovora o miru Rusije i Turske, Srbija je trebalo da ostane u sastavu Turske sa odredjenom autonomijom. Ne poštujući odredbe Bukureškog mira, Porta je 1813. godine pokorila Beogradski pašaluk. Slom ustanka značio je povratak turske vlasti u Srbiju i stanje kakvo je bilo pre 1804. godine.

Drugi srpski ustanakU Srbiju su se vratile spahije i čitluksabije i obnovile feudalne odnose.
Vreme izmedju Prvog srpskog ustanka i Drugog srpskog ustanka zapamćeno je po najgorem zulumu Turaka .Mnoge srpske porodice su pobegle preko granice u Srem i Banat.
Srbi su se hvatali za oružje primoravani dotad nepozanatim valom nasilja, koji je poprimio oblik genocidnosti.
Svi istorijski izvori ukazuju na to da u turskim zulumima treba tražiti osnovni izvor u izbijanju revolucije i njenim produženjima 1814. i 1815. godine.
Srbi su javno stavljeni izvan zakona, pa su sultanovi odmetnici, dahije, a potom i zvanične turske vlasti, sa sultanovim naredbama 1813. 1814. i 1815.godine masovno istrebljivali onaj deo srpskog naroda koji je živeo na prostoru ustaničke države.
Uprava Beogradskim pašalukom poverena je Sulejman-paši Skopljaku, velikom krvoloku, koji je preopteretio narod brojnim radnim i fiskalnim obavezama. U lošem položaju bilo je i mnogobrojno izbeglo srpsko stanovništvo u Austriji. Tri ličnosti obeležile su najteže vreme u povesti Srbije – Milos ObrenovićStanoje Glavaš Hadži Prodan Gligorijević. Glavaš je imenovan za nadzornika Carigradskog druma i kao sumnjiv pogubljen je februara 1815. godina.
Hadži Prodan Gligorijević odgovorio je na turski zulum pobunom u jesen 1814. na prostoru Zapadne Morave ( u Čačanskoj i Kragujevačkoj nahiji). Iako su ustanici imali uspeha u Kniću, buna je ugušena a teror u zemlji je bio pojačan.
Miloš Obrenović je u junu 1814.godine postao oborknez požeške i kragujevačke nahije. Sulejman paša je povratio sve poreze i ustanove koje su postojale do 1804.godine.
Turska blagost u upravi nije dugo potrajala. Posto je bila postignuta vojna bezbednost i obavljen glavni deo posla oko repratijacije , Sulejman paša je počeo sa prvim nedeljama 1814.god. sprovodti policijski teror.
Polovinom septembra 1814.godine izbila je buna u požeškoj nahiji, sa središtem u manastiru Trnovi kod Čačka, kojoj se na čelo stavio bivši starovlaški vojvoda Hadži-Prodan Gligorijević. Buna se odmah prenela i na veliki deo kragujevačke nahije.
Knez Miloš Obrenović je odbio da se pridruži pobunjenicima. Slulejman paša je poslao svog ćehaju u Čačak da odatle rukovodi akcijom protiv novih ustanika. U medjuvremenu je došlo do sukoba kod Knića gde su turski zapovednik Ašimbeg i Miloš bili potučeni. Uprkos izvojevanoj pobedi, ustanici su se rasturili i buna je bila osudjena na propast. Hadži Prodan je sa nekolicinom svojih ljudi pobegao prema Savi u nameri da predje u Austruju .
Slom Hadži Prodanove bune izazvao je nov talas turske odmazde: pohvatano je nekoliko stotina seljaka, kaludjera, kmetova.
Strah je ponovo zavladao kao u vreme seče knezova, jer više niko nije bio siguran za svoju glavu.
Iako neuspela,zbog podvojenosti medju prvim ljudima u narodu, Hadži Prodanova buna je predstavljala uvod u dogadjaje koji će nastati u proleće 1815. godine i dovesti do II srpskog ustanka.
Za period od godinu i po dana ponovne turske uprave u Beogradskom pašaluku bilo je nekoliko pokušaja u inostranstvu da se pomogne srpskom narodu.
Poraz Napoleonove Francuske i ulazak saveznika u Pariz u martu 1814. pružali su nadu da će se stanje u Srbiji popraviti, a možda i dovesti u pitanje dalji opstanak turske vlasti u Beogradskom pašaluku.
Vesti o pripremama za Bečki kongres odjeknule su i medju Srbima i srpskim starešinama, emigrantima u Austriji, a preko njih i do kneževa koji su ostali u Beogradskom pašaluku deleći tešku sudbinu sa pokorenim narodom.
U toku zasedanja Bečkog kongresa, Prota Mateja Nenadović je 27. decembra 1814. godine doneo u Beč tekst Narodne molbe iz Srbije sa potpisom kneza Miloša Obrenovića i drugih knezova. Austrijski car Franc i im je obećao da će se zauzeti, kako bi olakšao položaj srpskog naroda u Beogradskom pašaluku.
Vidljivi rezultati su izostali usled podvojenosti evropskih dvorova u vezi sa pitanjem održanja Turske u Evropi, kao I zbog novog obrta situacije na Zapadu koji je nastao povratkom Napoleona sa Elbe I novih ratnih zapleta sa Francuskom.
U medjuvremenu je u Beogradskom pašaluku, u aprilu 1815. izbio nov oružani pokret srpskog naroda, poznat kao II srpski ustanak.
Srpsko-turski odnosi na početku 1815. nisu bili bolji nego u prethodnoj godini. Srbi su strahovali od Turaka, a Turci su podozrevali od Srba. Turski tevtiši su neprekidno nailazili na srpske hajduke i odmetnike od vlasti, i dalje su prikupljali skriveno oružje i stalno sumnjali u tajne sastanke i zavere u narodu. To je samo jačalao Sulejman-pašinu okrutnost.
Podstaknut dubokom mržnjom prema Srbima, on je po svoj prilici slao Porti izveštaje koji nisu išli u prilog narodu, odnosno u pirilog njegovoj lojalnosti prema sultanovim vlastima. Velika neizvesnost osećala se u svim narodnim slojevima I svuda po Srbiji.
Što se tiče Srba, oni su se veoma zabrinuli sredinom februara 1815. kada je Sulejman paša Skopljak pozao u Beograd veći broj kulučara iz celog pašaluka,a sa njima i sve kneževe i druge vidjenije ljude.
Mnogi knezovi, očekujući najgore, odbili su da dodju u varoš. Na tom zboru, ubijen je Stanoje Glavaš a Miloš Obrenović je bio zadržan u Beogradu. Kad je došao na Rudnik, Miloš je zatekao narod već u pokretu, i odmah je bio obavešten o sastancima u Rudovcu i Vreocima. Miloš je odredio da se na Cveti, crkveni praznik I narodni sabor u Takovu,oglasi novi ustanak na Turke.
Sa Miloševom namerom bili su upoznati I svi vidjeniji ljudi iz beogradske, valjevske, rudničke i drugih nahija. Ni u Takovu ni u Orašcu, nisu se okupili najpoznatiji ljudi u Srbiji, ali su snažno odlučili da se biju sa Turcima.
U II ustanku, ustanici su ratovali isključivo na prostoru Beogradskog pašaluka i to protiv vojske beogradskog vezira. Ratni sukobi 1815. bili su odlučni kao u vreme najžešćih bitaka I srpskog ustanka. Ponovo je Porta izdavala katil-fermane ( krvničke naredbe) o istrebljenju ustanika. Borbe za Čačak trajale su oko četrdesetak dana sa promenljivim uspehom. Iako su Srbi poraženi na Ljubiću 6.juna, posle pogibije Imašir-paše Turci su napustili Čačak. Pre toga Srbi su zabeležili pobedu na Paležu ( Obrenovac), Požarevcu i Dublju 26. jula. Time je okončano ratovanje, a Turci sabijeni u nekoliko gradova sa utvrdjenjima.
Kada je saznao da protiv ustanika idu dve sultanove vojske, rumelijska pod komandom Marašali Ali paše i bosanska pod zapovedništvom Huršid paše, Miloš Obrenović odlučio je da se upusti u pregovore sa sultanovim komandantima, uveren da ustanici nisu u mogućnosti da uspešno ratuju na tri fronta:bosanskomrumelijskom i beogradskom.
Pregovori sa Huršid pašom na Drini završeni su neuspešno, ali ne i sa Marašlijom, u njegovom logoru u Belici, kod Ćuprije.
Obrenović je za osnovu srpskih zahteva uzeo odredbe Ičkovog mira iz 1806. godine,što će se kasnije pokazati kao mudar potez.
Nakon što je okončana Napoleonova drama, ruski poslanik u Carigradu Andrej Italinski predao je Porti 30. septembra 1815.godine zahtev o rešenju srpskog pitanja.
Porta je odmah reagovala zbacivanjem Sulejman paše, povlačenjem Huršid paše sa granice Beogradskog pašaluka I imenovanjem rumelijskog vezira Marašali Ali paše za upravnika u Beogradu.
Usmeni beogradski sporazum izmedju Miloša i Marašali Ali paše postignut ie 6.novembra 1815.godine.
Tim sporazmom Srbi su stekli sledeća prava:
– da sprski knezovi sami sakupljaju poreze bez ikakvog uplitanja turske vlasti.
– u sedištu nahija sede muselim i knez, koji će zajedno suditi Srbima
– da spahije uzimaju svoje prihode sa spahiluka prema propisanim pravilima,a ne kao u vreme Sulejman paše kada su naplaćivali znatno više,
– da u Beogradu radi Narodna kancelarija sastavljena od 12 knezova, iz svake nahije Beogradskog pašaluka po jedan, kao najvise administrativno I sudsko telo. 

Time je završen II srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije.

Odnosi sa Turskom do 1830. Oslanjenje na Rusiju

Utvrdjujući pravno-ekonomske osnove srpske autonomije 1815.god., Miloš je uspeo da u poreskim obavezama prema Porti utvrdi stavku od 28.954 oženjena muškarca, tj. poreska lica i da po tom osnovu sve do 1830.god. isplaćuje ovu fiskalnu obavezu Osmanskom carstvu. Slično kao sa porezom, od kojeg je izdržavana turska uprava u Beogradskom pašaluku, bilo je i sa ostalim fiskalnim obavezama Srba prema Porti.
Likvidacija turske uprave u unutrašnjosti zemlje i smanjenje poreza bili su dve važne tenkovine Miloševe vlasti u Beogradskom pašaluku posle 1815.godine. Bili su otpali gotovo svi vidovi turskog zuluma, vanredne i vanzakonske poreske obaveze prema Turcima, razne vrste turskih zloupotreba u srpskim selima.
Sa odlaskom Turaka iz narodne sredine nisu bili rešeni i svi problemi koji su mučili srpskog seljaka.
Nesredjene unutrašnje političke prilike, ne samo da su dovodile u pitanje dalji razvoj srpskih zahteva za što potpunije oslobodjenje od turske vlasti nego takodje i dotad postignute uspehe.
Izbijanje grčkog ustanka početkom 1821.godine zahtevalo je nove napore kneza Miloša da se odnosi sa Turcima poboljšaju u korist srpskog naroda. To je zavisilo od prethodnog sporazumevanja sa Portom koja je preko beogradskog paše i turskih garnizona održavala suverenitet sultanove vrhovne vlasti. Da bi postigao ciljeve sa kojima je verovao da će bolje zaštititi i uvećati stečene pozicije, Miloš je poslao u Carigrad nekoliko deputacija radi pregovora sa Portom.
Zbog državnih ali i ličnih interesa Miloš je naredio da se ubije Karadjordje, koji je po nagovoru grčkog revolucionarnog društva Heterije, prešao u Srbiju,sa namerom da digne narod na ustanak.
Dolaskom cara Nikolaja I na ruski presto 1825.godine, Porti je predat ulitimatum, u kome je traženo da se reši srpsko pitanje po odredbama Bukureškog mira. U Akermanu je sklopljena konvencija po kojoj je Turska priznala Rusiji pravo protektorata nad Moldavskom, Vlaškom i Srbijom. U petom članu Akermanske konvenicije izložene su srpske želje koje je Porta trebalo da ispuni, a to su: sloboda veroispovesti, pravo srpskog naroda da sam bira svoje starešine, nezavisnost unutrašnje uprave, povraćaj od Srbije otrgnutih okruga, da se razne dažbine spoje u jednu, sloboda trgovine, izgradnja bolnica, škola, štamparija i dr. Porta nije izvršila odredbe Akermanske konvencije, niti naknadne odredbe.
Rat izmedju Rusije i Turske koji je izbio 1828.godine, doveo je Srbiju u nezgodnu poziciju. Medjutim Srbija je u tom ratu ostala neutralna. Rat je završen turskim porazom, a 2.septembra 1829.godine sklopljen je mir u Jedrenu. Ovim aktom je obezbedjena samouprava Srbije i osiguran njen medjunarodni položaj.
Turska je predala Milošu šest nahija koje su po Bukureškom miru pripale Srbiji, a i ispunila sve tačke dodatka petom članu Akermanske konvencije.
Miloš je održavao dobre veze sa Rusijom sve do 1837.godine, kada je došao u sukob sa njom zbog ustavobraniteljskog pokreta.

Literatura

Nataša Deretić, Nacionalna istorija države i prava, Beograd 2008.god.
Istorija srpskog naroda, Beograd 1981.god.
Radoš Ljušić, Istorija srpske državnosti, Novi Sad 2001. god.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s