ДЕКЛИНАЦИЈА-падежи, придеви, именице,заменице


Промена именица по падежима још се назива склањањесклонидба или деклинација.

Промена именица

Именице се у реченици остварују у облицима промене, који се утврђују према наведеним граматичким категоријама броја, рода и падежа, којих име више. Све именице српског књижевног језика могу се поредати у четири врсте промене узимајући у обзир њихов основни облик (номинатив једнине) и завршетак основе.
deklinacija

 Промена именица I врсте

По првој именичкој врсти мењају се именице мушког рода чији се основни облик (ном. јд.) завршава на , -о и , као и именице средњег рода чији се основни облик завршава на  и  и чија основа у свим падежима остаје неизмењена (Станојчић и Поповић 2005). Преглед је дат са основама и наставцима, како би се потоњи лакше уочили.
Именице мушког рода мењају се по следећем обрасцу:
Табела 1: Именице мушког рода I врсте
I врста
мушки род једнине
мушки род множине
падеж
живо
неживо
живо
неживо
ном.
ученик-∅
Славк-о
Павл-е
прозор-∅
учениц-и
прозор-и
ген.
ученик-а
Славк-а
Павл-а
прозор-а
ученик-а
прозор-а
дат.
ученик-у
Славк-у
Павл-у
прозор-у
учениц-има
прозор-има
акуз.
ученик-а
Славк-а
Павл-а
прозор-∅
ученик-е
прозор-е
вок.
ученич-е
Славк-о
Павл-е
(прозор-е)
учениц-и
(прозор-и)
инстр.
ученик-ом
Славк-ом
Павл-ом
прозор-ом
учениц-има
прозор-има
лок.
ученик-у
Славк-у
Павл-у
прозор-у
учениц-има
прозор-има
Именице средњег рода мењају се по следећем обрасцу:
Табела 2: Именице средњег рода I врсте
I врста
средњи род
средњи род
падеж
једнине
множине
једнине
множине
ном.
сел-о
сел-а
пољ-е
пољ-а
ген.
сел-а
сел-а
пољ-а
пољ-а
дат.
сел-у
сел-има
пољ-у
пољ-има
акуз.
сел-о
сел-а
пољ-е
пољ-а
вок.
сел-о
сел-а
пољ-е
пољ-а
инстр.
сел-ом
сел-има
пољ-ем
пољ-има
лок.
сел-у
сел-има
пољ-у
пољ-има
Битне обличке особине именица I врсте јесу:
Именице средњег рода разликују се од именица мушког рода у облицима номинатива, акузатива и вокатива за оба граматичка броја, где за наведене падеже имају исте наставке: за једнину  / , за множину .
Именице мушког рода са завршетком у номинативу једнине на  и  (Славко, стрико, медо, дедо, Павле) имају вокатив једнак с номинативом. Ове именице немају облике множине, чак и када су заједничке.
Именице мушког рода са завршетком на  у номинативу и с дугоузлазним нагласком, могу сем промене по I врсти (Перо – Пера – Перу…) имати и промену по III врсти именица: Перо – Пере – Пери…
Акузатив једнине именица мушког рода код оних именица које означавају бића (категорија „живо“) има наставак који је једнак са наставком за генитив једнине, човека, вука, ученика, војника, Славка, Павла, коња, док је исти облик именица са значењем предмета (категорија „неживо“) једнак с номинативом, тј. има „нулти наставак“, зид, прозор, друм, камен, аутобус. Тако ће у служби објекта у реченици са прелазним глаголом, зависно од категорије „живо“ – „неживо“, именице мушког рода I врсте имати акузатив једнина на  или на Видели смо коња према Видели смо зид. Но, од овог правила у књижевном језику има изузетака:
– Акузатив једнине збирних именица м. р. које означавају бића који има завршетак једнак номинативу: Видели смо чопор /вукова/. – Видели смо одред /војника/.
– Акузатив једнине именица које су имена предмета, ствари добијена по њиховим проналазачима, и која су као таква прешла у скупину општих (заједничких) именица, који има облик акузатива једнак номинативу: Купили смо рендген. – Видели су цепелин. Исто правило вреди и за именице (имена бића) које су називи места (земљописних), листова и др.: Отпутовали су на Свети Стефан. – Он редовно чита Јеж, хумористички лист.
– Акузатив једнине именица м. р. које су називи уметничких дела, дакле – предмета, ствари, а носе та имена по именима бића, који има завршетак једнак завршетку генитива једнине, тј. Читали смо Шћепана Малог. – Видели смо Победника, познат вајарски рад на Калемегдану.
Вокатив једнине именица м. р. има следеће битне морфолошке особине:
– Именице чија се основа завршава ненепчаним сугласником у облику вокатива једнине имају наставак јелене, граде, Милане; када је завршни сугласник из реда задњонепчаних, к, г и х, тај сугласник основе биће замењен својим предњонепчаним алтернантом, ч, ж и швојник – војничедруг – дружесиромах – сиромаше; задњи основински сугласници ц и з биће замењени предњонепчаним ч и ж испред наставка стрелац – стрелчестриц – стричекнез – кнеже, витез – витеже.
– Именице мушког рода чија се основа завршава предњонепчаним сугласницима у вокативу једнине имају наставак младићу, змају, Милошу, возачу, коњу, пријатељу.
– Именице м. р. са завршетком основе на гласник р могу имати било наставак , било  у вокативу једине: рибаре и рибаругосподаре и господарупоштаре и поштару.
– Узимајући у обзир горња правила, неке именице добиће један од ова два наставка и по другим критеријумима:
а) Поједине именице на гласник (сонант) р имаће само  у вокативу једнине (царе, Лазаре), док ће неке на ц из имати само  (Французу, коњицу). Такође ће и именице са завршетком на -ак (са непостојаним а) имати само  у вокативу ако се испред њега налази неки од следећих сугласника: ч, ћ, д, т, з, с, ж и ш (мачку, патку, претку).
б) Неке именице имаће у вокативу једнине облик номинатива једнине: Славко, стрико, медо, дедо, Павле, тетак, брстац.
Инструментал једнине именица прве врсте има наставак који је својствен алтернацијама самогласника о : е, те је тај наставак -ом или -ем.
– Самогласник у наставку инструментала једнине именица средњег рода увек је једнак самогласнику који је завршетак номинатива једнине, па је од село, језеро, крило, ребро инструментал селом, језером, крилом, ребром, а од поље, море, пролеће, пруће – пољем, морем, пролећем, прућем.
– Код именица мушког рода расподела -ом и -ем је сложенија, па по правилу имамо да је:
а) наставак именица које завршавају ненепчаним сугласником -омученик – учеником, зуб – зубом, друг – другом итд.;
б) наставак именица са завршетком на предњонепчани сугласник -емучитељем, младићем, крајем.
– Ова расподела постаје сложенија деловањем разједначавања (дисимилације) самогласника, па су облици инструментала једнине иза са –ом иза предњонепчаних сугласника основе Сењом, јежом, кељом, хмељом, кејом, падежом, кречом, Бечом итд. јер се у слогу који непосредно претходи наставку налази самогласник е, док се иза предњонепчаних сугласника основе у именицама увек налази наставак -емножем, Гочем, Милошем и сл., јер се у слогу непосредно испред наставка налази самогласник о.
Основе на тврде предњонепчане сугласнике, ч, ж и ш, на скупине шт и жд, на гласник р, као и основе са више од три слога, без обзира што се завршавају и меким предњонепчаним сугласником, па и без обзира на то што се у слогу испред наставка налази самогласник е, могу имати као наставак инструментала једнине и -ом и -ем, што називамо морфолошким дублетимавозачом – возачем, бичом – бичем, кошаркашом – кошаркашем, пижем – пужом итд. Такве дублете допуштају и неке основе на ц (стрицом/стрицем) или з (мразом/мразем) уколико начело разједначавања не наметне само један облик (оцем, зецом).
– Именице м. р. на  у инстр. јд. имају -ем уколико им се основа завршава предњонепчаним сугласником: Милоје – Милојем, а наставак -ом уколико им се основа завршава ненепчаним сугласником: Павле – Павлом. Именице м. р. на  имаће у инстр. јд. наставак -ом, без обзира на основински сугласник: стрико – стриком, Војо – Војом.
Номинатив множине именица м. р. добија се граматичким наставком , с тим што су приметна два типа:
– Са уметком -ов- иза ненепчаних сугласника (град – градови, цвет – цветови, стан – станови), тј. са -ев- иза предњонепчаних сугласника (пањ – пањеви, муж – мужеви, кључ – кључеви), између основе и наставка, као и иза сугласника з, с и ц (носеви, мразеви, вицеви), иза којих је и уметак -ов- у многим другим случајевима (воз – возови, клас – класови).
– Без уметка, на пример: мрав – мрави, прст – прсти, војник – војници, прозор – прозори, ловац – ловци, ученик – ученици итд.
– Многе именице имају дублетне облике, тј. могу се употребљавати или са уметком -ов-/-ев- или без њега: вукови и вуцизнакови и знацимишеви и мишипаукови и пауцилишајеви и лишаји.
– Именице са основним обликом на -инСрбин, Београђанин, Новосађанин, чобанин, множину граде додавањем граматичких наставака на окрњену основу која се добија одбијањем слога -инСрби, Београђани, Новосађани, чобани.
Генитив множине именица мушког и средњег рода гради се наставком  (дуги самогласник а), а својствен им је дуги претходни слог: ученика, села, поља.
– Именице мушког рода са непостојаним а у основи: борац – борца…, читалац – читаоца…, које се губи у већини зависних падежа, у генитиву множине се поново јавља: бораца, читалаца, сем уколико проширују основу уметком -ов-/-ев-ветар – ветра – ветру – … – ветрова.
– Код именица страног порекла генитив множине с непостојаним а имаће оне речи са скупином сугласника на крају основе, ако на крају исте стоји сугласник т:
а) објек(а)т – објекта – објекту – … – објекатапатент – патента – патенту – … – патената, докле ако се на крају те скупине налази неки други сугласник, она се неће раздвајати непостојаним а:
б) суфикс – суфикса – суфиксу – … – суфиксапаркинг – паркинга – паркингу – … – паркинга.
– Напокон, један број именица м. р. има друкчије облике ген. мн.:
а) им. људи, што је суплетивни облик им. човек, има ген. мн. људи;
б) им. прст, нокат, гост имају облике прстију, ноктију, гостију (уз ређе прста, госта, ноката);
в) им. месец, минут, сат, секунд имају ген. мн. месеци, минути, сати, секунди, поред тога што имају облике на .
– Именице средњег рода са сугласничком скупином на крају основе као што су: јутро, клупко, једро, седло, ребро умећу непостојано а у ген. мн. између та два сугласника: јутара, клубака, једара, седала, ребара, осим ако ту скупину не чине струјни сугласник на првом, а праскави или сливени сугласник на другом месту: место – места, гнездо – гнезда, гвожђе – гвожђа.
– Један број именица средњег и мушког рода има другојачије облике генитива множине (тј. имају некадашње облике двојине), на пример:
а) именице око и ухо (ном., акуз. и вок. мн. очи и уши) имају ген. мн. очију и ушију;
б) именица плеће има ген. мн. плећију и плећи, поред плећа;
в) именица прса има облик прсију;
г) именица уста има облик устију, поред облика на уста.

Промена именица II врсте

По другој именичкој врсти мењају се именице средњег рода чији се основни облик завршава самогласником е, а чија се основа у зависним падежима, сем у номинативу и вокативу једнине, проширује сугласницима нт. Образац њихове промене је приказан у табели.
Табела 3: Именице средњег рода II врсте
II врста
средњи род
средњи род
падеж
једнине
множине
једнине
множине
ном.
име
имен-а
кубе
кубет-а
ген.
имен-а
имен-а
кубет-а
кубет-а
дат.
имен-у
имен-има
кубет-у
кубет-има
акуз.
име
имен-а
кубе
кубет-а
вок.
име
имен-а
кубе
кубет-а
инстр.
имен-ом
имен-има
кубет-ом
кубет-има
лок.
имен-у
имен-има
кубет-у
кубет-има
По овом обрасцу мењају се многе именице, време, племе, теме, дугме, уже, раме, али се код именица чуја се основа проширује сугласником т падежи множине јављају са две промене (парадигме).
Немали број именица са значењем ствари има, уз множину по датом обрасцу (кубета, кубета, кубетима, кубета…), и множину у облику женског рода на сугласник (на наставак ): (та) бурад – (те) буради – (тој) буради – (ту) бурад – (том)буради – (тој) буради, што повлачи да за значење множине имају облике једнине збирних имница IV врсте, који тако чине допунску (суплетивну) промену.
Само допунску множину поседују именице II врсте које означавају млада жива бића (дете, ждребе, теле, јагње, пиле): именица дете (детета, детету…) – облике јединине именица женског рода III врсте: деца – деце – деци – децу – децо – децом – деци; а ове друге или промену збирних именица IV врсте: ждребад – ждребади – …, или промену множине именица мушког рода I врсте: пилићи – пилића – пилићима – …
У облику генитива и системске и допунске множине последња два слога су дуга: (много) имена, ждребади, кубета, пилића итд.

Промена именица III врсте

По трећој именичкој врсти мењају се именице које се у свом основном облику (номинативу једнине) завршавају на . Образац промене исти је и за именице (природног) мушког и за именице женског рода, као што се види у доњем прегледу:
Табела 4: Промена именица III врсте
III врста
мушки род
женски род
падеж
једнине
множине
једнине
множине
ном.
судија
судиј-е
жена
жен-е
ген.
судиј-е
судиј-а
жен-е
жен-а
дат.
судиј-и
судиј-ама
жен-и
жен-ама
акуз.
судиј-у
судиј-е
жен-у
жен-е
вок.
судиј-о/-а
судиј-е
жен-о
жен-е
инстр.
судиј-ом
судиј-ама
жен-ом
жен-ама
лок.
судиј-и
судиј-ама
жен-и
жен-ама
Вокатив једнине неких именица III врсте има и друкчије завршетке.
Вишесложне именице на -ица уместо наставка  имаће наставак  (разликујући се од двосложних са истим завршетком у номинативу које имају птицо, мацо): учитељица – учитељице, наставница – наставнице.
Вишесложна лична имена, па и многа двосложна, било мушка било женска, најчешће имају вокатив једнак номинативу једнине: Марија, Јованка, Никола, разликујући се од двосложних која најчешће имају Зора – Зоро, Стана – Стано, Божа – Божо, Љуба – Љубо, иако има таквих имена код којих је облик вокатива једнак са номинативним: Бранка.
Имена држава настала попридевљавањем, као што су Расшка, Енглеска и сл., имају облик вокатива једнак с номинативом.
Именице природног мушког рода на , које означавају имаоца занимања или звања, имају двојствене облике, са  и са:
судија и судијовладика и владикобурегџија и бурегџијо.
Именице са значењем сродника, мушког или женског, у вокативу такође имају дублетне облике: мама и мамострина истринобаба и баботата и тато, с тим што се у граматикама установљује претежна употреба облика на  (облици на  су застарели и често погрдни).
Генитив множине именица III врсте има следеће облике:
– са наставком , уколико се основа завршава једним сугласником: жена, учитељица, кућа, барутана, судија, птица;
– са наставком , на основу која се завршава скупином сугласника, а која се у ген. мн. разбија непостојаним адевојка – девојака, земља – земаља, овца – оваца, битка – битака, приповетка – приповедака, чипка – чипака;
– са наставком  који се додаје на основу која се завршава скупином сугласника ст, шт, зд, шћ, жђ, шч, жџ који се не разбијају непостојаним аласта – ласта, звезда – звезда, гошћа – гошћа;
– са наставком  који се додаје на основу која се завршава скупином сугласника: претња – претњи, радња – радњи, лопта – лопти, молба – молби, конзерва – конзерви, од којих се многе јављају са дублетним облицима ген. мн.: кретњи и кретњасметњи и сметњабитки и битакаоловки и оловака;
– са наставком  који се додаје на основу само трију именица: рука – руку, слуга – слугу, нога – ногу.
Именице женског рода које се у номинативу једнине завршавају наставком  (тј. имају видљив сугласнички завршетак) мењају се по четвртој именичкој врсти уколико се конгруентни придев који стоји уз њих изражава у женском роду (дубока ноћ), са обрасцем промене:
Табела 5: Именице женског рода, промена IV врсте
IV врста
женски род
падеж
једнине
множине
ном.
ствар-∅
ствар-и
ген.
ствар-и
ствар-и
дат.
ствар-и
ствар-има
акуз.
ствар-∅
ствар-и
вок.
ствар-и
ствар-и
инстр.
ствар-ју/-и
ствар-има
лок.
ствар-и
ствар-има
Инструментал једнине ових именица може имати два наставка:
– -ју, чије ј јотује ненепчане сугласнике основе, односно губи се уколико је сугласник основе меки предњонепчани:
ствар – стварју;
памет – псмећу, младост – младошћу, љубав – љубављу;
чађ – чађу, пећ – пећу,
– и :
ствар – ствари;
памет – памети, младост – младости, љубав – љубави;
чађ – чађи, пећ – пећи.
Уколико се именица употребљава без придева, обично се бира облик с наставком -јуРадили су свој посао с радошћу, докле, да тако кажемо, употребом придева уз именицу расте могућност употребе облика с наставком Радили су свој посао с великом радости.
У генитиву множине неколико се именица јавља са унеколико другојачијом променом: именице кокош, кост и ваш имају облике старе двојине (поред системских облика са ): кокошију, костију, вашију.
Именица кћи само се овим обликом одваја од системске промене кћи – кћери – кћери – кћер –…, док промена именице мати иде по III именичкој врсти: мати – матере – матери – матер – мати – матером – матери у једнини, и у множини: матере – матера – матерама – матере – матере – матерама – матерама, чиме припада IV врсти само облицима номинатива, акузатива и вокатива једнине.

Промена придева

Придеви су „несамосталне речи које образују синтагме са именицама; садржај придевске речи у тесној је вези са садржајем именичке речи“ (Симић, 2001: 144). Придеви имају двојаку промену. „Различити облици номинатива једнине неодређенога и одређенога вида, природно имају и двојаку промену. И заиста, придеви у мушком и средњем роду имају различне скоро све наставке за облике појединих падежа“ (Стевановић 1964: 262).
Табела 6: Промена придева „зелен“ у мушком  роду 
Неодређени вид
Одређени вид
Падеж
Једнина
Множина
Једнина
Множина
Номинатив
зелен
зелени
зелени
зелени
Генитив
зелена
зелених
зеленог(а)
зелених
Датив
зелену
зеленим(а)
зеленом(е)
зеленим(а)
Акузатив
зелен и зелена
зелене
зелени и зеленог(а)
зелене
Вокатив
зелени
зелени
зелени
зелени
Инструментал
зеленим
зеленим(а)
зеленим
зеленим(а)
локатив
зелену
зеленим(а)
зеленом(е)
зеленим(а)
Самогласници на крају неких облика обе дате промене стављени су у заграде. По свом пореклу то су тзв. покретни самогласници, док су у морфологији други по реду слогови наставака одговарајућег облика. Ови облици се употребљавају и са њима и без њих (Трчим по зеленим травњацима. Берем цвеће по зеленима ливадама). Међутим, ако има више придева једних за другима, онда се обично употребљавају наизменично (Уживали смо у зеленом травњаку. Шетали смо по зеленоме парку).
Облици неодређеног вида мушког рода у једнини имају, углавном, исте завршетке као и именице. Другачији су завршеци придева неодређеног вида мушког рода једино у вокативу и инструменталу једнине, у којим падежима нема посебних облика за неодређени вид, него се за њих употребљавају облици с наставцима одређеног вида.
Не само по акценту, него и по наставцима, у већини падежа разликују се облици неодређеног и одређеног вида и средњег рода, што се види из следеће промене:
Табела 7: Промена придева „зелен“ у средњем роду 
Неодређени вид
Одређени вид
Падеж
Једнина
Множина
Једнина
Множина
Номинатив
зелено
зелена
зелено
зелена
Генитив
зелена
зелених
зеленог(а)
зелених
Датив
зелену
зеленим(а)
зеленом(е)
зеленим(а)
Акузатив
зелено
зелена
зелено
зелена
Вокатив
зелено
зелена
зелено
зелена
Инструментал
зеленим
зеленим(а)
зеленим
зеленим(а)
Локатив
зелену
зеленим(а)
зеленом(е)
зеленим(а)
У облицима датива и локатива једнине придева мушког и средњег рода, поред облика на -оме и напоредо с њиме, употребљава се и облик на -ому (жутому, црному, паметному). Ово је старији облик и њега чешће налазимо код писаца из западних области нашег језика, док је облик на -оме, дат у тексту, уобичајен у централним и источним областима српског језика. Додуше, придеви чија се основа завршава на предњонепчани сугласник, увек имају наставак -ему. Придеви женског рода у облицима неодређеног и одређеног вида имају разлику једино у дужини наставака номинатива и акузатива једнине и множине и акценту тамо где придеви немају исти акценат у облицима оба вида. Што се тиче облика самих завршетака, између њих нема разлике.
Највећи број описних придева има следећи образац промене:
Табела 8: Промена придева „леп“ у мушком роду 
Неодређени вид
Одређени вид
Падеж
Једнина
Множина
Једнина
Множина
Номинатив
леп
леп-и
леп-и
леп-и
Генитив
леп-а
леп-их
леп-ог
леп-их
Датив
леп-у
леп-им(а)
леп-ом(е)
леп-им(а)
Акузатив
леп
леп-а
леп-е
леп-и
леп-ог
леп-е
Вокатив
леп-и
леп-и
леп-и
леп-и
Инструментал
леп-им
леп-им
леп-им
леп-им(а)
локатив
леп-у
леп-им(а)
леп-ом(е)
леп-им(а)
Као што се уочава, облици неодређеног вида у једнини разликују се од облика одређеног вида у номинативу, генитиву, дативу, акузативу и локативу. Први облици имају наставке именичке, а други придевске промене. У инструменталу оба вида имају наставак –им, али се код многих придева разликује акценат. У вокатаву се употребљава само облик одређеног вида (нпр. Хеј, лепи дечаче!)
Облици компаратива и суперлатива, који су увек само описни придеви, без обзира на каквим се наставцима граде, знају искључиво за облике номинатива (виши, новији; најлепши, најпаметнији).
Придеви који се завршавају на -ски, ји и већина придева на –ни, а могу значити и припадање ономе што значе речи од којих су изведени, такође имају у облицима номинатива само облике одређеног вида (градски, ђачки, државни, зечији, вражији, медвеђи). Понекад, најчешће у народним песмама, где то потребе одређеног стиха захтевају, у зависним падежима и од ових придева, па чак и од облика компаратива и суперлатива описних придева, јављају се облици са завршецима именичке промене (Јуначка се меса нахранише. Ја погубих турска четобашу. Човек најпоштенија срца и најсвелија образа). Осим у народним песмама, на другим местима у књижевности нисмо их срели, као што се не чују ни у свакодневном говору.
Присвојни придеви који се завршавају на –ов-ев и –ин, супротно оним на -ски, -ни и –ји, у номинативу једнине имају само облике неодређеног вида (братов,   очев,  мајчин).  Ови  облици  и  у осталим  падежима имају  облике неодређеног придевског вида, односно у појединим падежима имају завршетке именичке промене.
Придеви се не употребљавају само у служби означавања особине неког појма, него и у служби означавања збира особина као самосталне речи (Стари га нестрпљиво прекиде. Млађи су му пазили стоку). Без обзира да ли значе оно што би значили заједно са именицом на коју се односе и која се уз њих подразумева (Ко левом држи, десном сече), или да су се значењем изједначили са другим именицама (Дисциплиновано је извршавао наређења старијих), према њиховој служби у оба случаја имамо поименичене придеве. У вези са тим су и сви надимци у придевском облику (Црни, Плави, Стари) који по функцији имају вредност властитих имена.
Управо због употребе у именичкој служби, известан број придева у нашем језику тако је и сасвим постао самосталним речима, тј. именицама (добро, зло, благо). Добивши најпре службу именица, ове речи су после добиле и њихову промену и све остале особине.
На сличан начин су пришли именицама и некадашњи придеви женског рода (стрина, ујна, млада-невеста). Мада само још млада понегде може да се чује и с придевском променом, за остале се може рећи да су то некадашњи придеви који су се сасвим поименичили.
Слично је и са личним именима и презименима (Тихи, Рачки, Црњански) и именима из других словенских језика с истим завршецима (Мусоргски, Вронски, Добровски), као и именима места, покрајина и земаља (Бачка, Рашка, Француска, Гацко, Косово). Већина ових именица сачувала је придевску промену (Зрињски, Зрињскога, Зрињскоме…).
Само придевску промену имају имена земаља женског рода (Француска, Грчка, Турска). Упркос томе, нека женска имена употребљавају се и у облицима именичке промене (нпр. Живи на Рашки), али се много чешће и ова имена мењају по придевској промени (Гроцка, Гроцкој…).
Међутим, већина некадашњих придева средњег рода својом променом се изједначила с именицама (Дошао је с Косова). Једино се још у песмама употребљавају и у облицима придевске промене (Од широка поља Косовога). Међутим, има именица овог типа и средњег рода које су потпуно сачувале придевску промену (Високог, Високом…). Једино именице средњег рода постале од присвојних придева на –ов и –ев, осим изузетака Косово и Гацко, имају искључиво именичку промену. То је због тога што су оне постале именице у време када још као придеви нису имали промене с придевским завршецима. Различити од њих су поименичени придеви другачијег порекла (Високо, Градско), јер су услови за чување њихове придевске промене били сасвим другачији.
Неки придеви средњег рода употребљавају се именички и за означавање колектива састављених од лица различитог рода или различитог узраста (Домаће огњиште напустили су сви; и мало и велико, и старо и младо… У дворове куга ударила, поморила и мушко и женско). Иако су по својој служби постале самосталне, ове речи сачувале су извесне особине придева, пре свега њихову промену, али не само промену придева одређеног вида, која се једино сматра придевском променом, већ се оне јављају и у облицима промене коју имају придеви неодређеног вида (Нит’ у дому стара ни нејака. Али и: У селу није остало нигде никога, ни малог ни великог, ни старог ни младог).

Промена заменица

Заменице су „врста речи чија је главна служба у језику упућивање на лица, ствари и особине, односно на речи које те појмове означавају“ (Станојчић и Поповић 2005: 97). Деле се на две велике групе: „на личне заменице којима се придружују и остале именичке заменице (ко, шта, неко, свако и сл.) и придевске заменице (показне, односно, неодређене итд.)“ (Белић 1999: 217).
Именичке заменице су, као именице, самосталне речи. То значи да се у реченици могу самостално употребљавати и да неке речи у реченици од њих могу зависити као и од именица. Отуда се називају именичке заменице.
У именичке заменице спадају:
1.  личне заменице: јати, он, она, оно; ми, ви, они, оне, она;
2.  лична заменица сваког лица: себе, се;
3.  неличне именичке заменице, и то:
– упитне заменице за лица и ствари: ко, шта (што);
– неодређене заменице: неко, нешто;
– одричне заменице: нико, ништа;
– опште заменице: свако, свашта.
1. Личне заменице првог и другог лица имају по један облик за сва три рода (ја, ти; ми, ви), док заменица трећег лица има посебне облике за мушки (он, они), женски (она, оне) и средњи род (оно, она).
Личне заменице се, као и именице, мењају по падежима. Личне заменице 1. (говорног) и 3. (неприсутног) лица немају облике вокатива, јер се говорник не може обраћати себи нити неприсутном лицу. Промена личних заменица је следећа:
Табела 9: Промена личних заменица 
Једнина
Множина
Падеж
1. лице
2. лице
1. лице
2. лице
Номинатив
ја
ти
ми
ви
Генитив
мене, ме
тебе, те
нас
вас
Датив
мени, ми
теби,ти
нама, нам
вама, вам
Акузатив
мене, ме
тебе, те
нас, нас
вас, вас
Вокатив
ти
ви
Инструментал
мном(е)
тобом
нама
вама
локатив
мени
теби
нама
вама
Заменица трећег лица има посебне облике за сва три рода и у једнини и у множини само у номинативу. Остали падежни облици су у једнини исти за мушки и средњи род, док су у множини исти за сва три рода.
Табела 10: Промена личне заменице трећег лица
Једнина
Множина
м. род
ж. род
с. род
м. род
ж.род
с. род
он
она
оно
они
оне
она
њега, га
ње, је
њих, их
њему, му
њој, јој
њима, им
њега, га
њу, је, ју
њих, их
њим
њом
њима
њему
њој
њима
2. Лична заменица сваког лица себе, се употребљава се у истом облику уместо личних заменица сва три лица једнине и множине и сва три рода. Назива се још повратна заменица, јер се њоме у истој реченици поново изриче субјекат (субјекат се враћа на себе):
Ја одговарам за себе.
Ти одговараш за себе.
Он (она, оно) одговара за себе.
Ми одговарамо за себе.
Ви одговарате за себе.
Они (оне, она) одговарају за себе.
Ја се чешљам.
Ти се чешљаш.
Он (она, оно) се чешља.
Ми се чешљамо.
Ви се чешљате.
Они (оне, она) се чешљају.
Лична заменица сваког лица себе, се мења се по падежима:
Табела 11: Промена заменице „себе, се“
Падеж
Номинатив
Генитив
себе
Датив
себи
Акузатив
себе, се
Вокатив
Инструментал
собом
локатив
себи
У свакодневном говору честа је појава де се лична заменица сваког лица себе не употребљава увек када је то неопходно. Тако можемо чути:
Погрешно: Ја ћу мени набавити све уџбенике. Ти набави теби.
Уместо правилног изговора: Ја ћу себи набавити све уџбенике. Ти набави себи.
Из тог разлога у говору и писању треба водити рачуна о правилној употреби личне заменице сваког лица себе – се. Треба је употребити увек када се у истој реченици субјекат поново исказује.
3. Неличне именичке заменице, и то: упитне (ко – шта, што), неодређене (неко – нешто), одричне (нико – ништа) и опште (свако – свашта) упућују на бића и предмете и у реченици се употребљавају као самосталне речи. На пример:
Ко долази?                                      Шта си купио?
Неко долази.                                   Нешто сам купио.
Нико не долази.                              Ништа нисам купио.
Свако може да дође.                      Свашта сам купио.
Именичке упитне заменице за лица ко и за ствари шта имају по један облик који се употребљава за сва три рода и за оба броја. То значи да се упитнимзаменицама ко, шта пита за непознато лице и ствар (једнина), као и за непозната лица и ствари (множина) без обзира на њихов род. На пример, на питање Ко је разбио чашу? може се одговорити: Петар (он), Олга (она), деца (она), ученици (они) итд. Ове именичке заменице имају све падежне облике, сем вокатива:
Табела 12: Промена именичке упитне заменице за лица „ко“ и за ствари „шта“
Падеж
Номинатив
ко
шта
Генитив
кога
чега, шта
Датив
коме
чему
Акузатив
кога
шта
Вокатив
Инструментал
киме (ким)
чиме (чим)
локатив
коме
чему
Ови (падежни) облици заменица ко и шта употребљавају се као помоћна питања за препознавање падежних облика именица и других именских речи.
Исту промену по падежима имају именичке заменице:
– неко, нешто (некога, нечега; некоме, нечему…);
– нико, ништа (никога, ни са чгш; ничему, ни од чега…);
– свако, свашта (свакога, свачега; свакоме, свачему…).
За правилну употребу падежних облика одричних заменица нико, ништа мора се знати једна специфичност. Када се ове заменице употребљавају с предлозима, раздвајају се на две речи, а предлог се умеће између њих. На пример:
Нико – ни за кога (а не за никога), ни са ким, ни о коме, ни пред кгш…
Ништа – ни за шта (а не за ништа), ни у шта, ни о чему, ни са чим…
Придевске заменице, за разлику од именичких, нису самосталне речи. Оне се употребљавају уз именице и ближе их одређују, као и придеви (Наше одељење је ове године спремно за спортска такмичења).
Придевске заменице у реченици врше службу придева.
Придевске заменице, као и придеви, имају облике за сва три рода и за оба граматичка броја и мењају се по падежима. Пошто су несамосталне (зависне) речи, њихов род, број и падеж зависе од именица уз коју стоје, на пример:
– У вашем разреду су резултати све бољи.
– Та ваша група се непримерено понаша.
– Из вашег одељења нам долазе одлични кошаркаши.
Према томе по чему одређују именице уз које стоје, придевске заменице се деле на: присвојне, показне, односно упитне, неодређене, одричне и опште (одређене).
1. Присвојним придевским заменицама се означава припадање првом, другом и трећем лицу (мој, твој, његов), односно припадање сваком лицу (свој).
Присвојне придевске заменице су следеће:
Табела 12: Присвојне придевске заменице у 1., 2. и 3. лицу
1. лице
Једнина
Множина
мој (брат)
наш (брат)
моја (сестра)
наша (сестра)
моје (дете)
наше (дете)
моји (другови)
наши (другови)
моје (другарице)
наше (другарице)
моја (деца)
наша (деца)
2. лице
Једнина
Множина
твој (отац)
ваш (отац)
твоја (мати)
ваша (мати)
твоје (куче)
ваше (куче)
твоји (задаци)
ваши (задаци)
твоје (књиге)
ваше (књиге)
твоја (писма)
ваша (писма)
3. лице
Једнина
Множина
м. род
ж. рид
сва три рода
његов (син)
њен – њезин (син)
њихов (син)
његова (кћи)
њена – њезина (кћи)
њихова (кћи)
његово (дете)
њено – њезино (дете)
њихово (дете)
његови (унуци)
њени – њезини (унуци)
њихови (унуци)
његове (унуке)
њене – њезине (унуке)
њихове (унуке)
његова (унучад)
њена – њезина (унучад)
њихова (унучад)
Када се у истој реченици означава да нешто припада субјекту, употребљава се одговарајући облик присвојне заменице сваког лица свој. Овакав назив је заменица добила стога што истим обликом означава припадање и првом и другом и трећем лицу једнине и множине. На пример:
Ја решавам своје задатке, а ти реши своје задатке.
Ви нисте извршили своје задатке, а они су своје задатке извршили.
Облици присвојне заменице сваког лица су: свој, своја, своје, своји, своје, своја.
2. Показним придевским заменицама се упућује на бића и предмете који се налазе у близини:
– говорног лица (1. лица): овај, ова, ово; ови, ове, ова;
– саговорника (2. лица): тај, та, то; ти, те, та;
– неприсутног (3. лица): онај, она, оно; они, оне, она.
На пример:
Хоћеш ли ову књигу или ћеш ту књигу са полице иза твојих леђа? И ону књигу што је код Мирка позајмићу ти кад је он врати. Показне придевске заменице још упућују на особине лица и предмета уз чије име стоје и при томе особине одређују по:
а) каквоћи
– овакав, оваква, овакво; овакви, овакве, оваква;
– такав, таква, такво; такви, такве, таква;
– онакав, онаква, онакво; онакви, онакве, онаква;
б) количини (величини)
– оволики, оволика, оволико; оволики, оволике, оволика;
– толики, толика, толико; толики, толике, толика;
– онолики. онолика, онолико; онолики, онолике, онолика.
3. Упитно-односне придевске заменице су добиле назив по двојаком значењу: упитном и односном. На пример:
У којој књизи то пише? – Ово је књига у којој то пише.
Чији је ово капут? – Покажи дечака чији је ово капут.
Упитно значење имају у упитним реченицама. Њима се пита:
– за бића и предмете: који, која, које; који, које, која;
– за особину појмова по каквоћи: какав, каква, какво; какви, какве, каква;
– за особину појмова по количини: колики, колика, колико; колики, колике, колика;
– за припадност: чији, чија, чије; чији, чије, чија.
Односно значење ове придевске заменице имају у зависним односним реченицама. Тада имају функцију везника (Јавио се дечак који је изгубио капу).
4. Неодређене придевске заменице упућују на неодређене појмове. Ове заменице су:
– за бића и предмете: неки, нека, неко; неки, неке, нека;
Са значењем неодређене заменице неки употребљава се и основни број један, једна, једно (тражи те један неки човек).
– за особину појмова по каквоћи: некакав, некаква, некакво; некакви, некакве, некаква;
– за особину појмова по количини: неколик, неколика, неколико; неколши, неколике, неколика;
– за припадност: нечији, нечија, нечије; нечији, нечије, нечија.
5. Одричним придевским заменицама се означава одрицање. Као и остале врсте придевских заменица, оне могу бити:
– за бића и предмете: никоји, никоја, никоје; никоји, никоје, никоја;
– за особину: никакав, никаква, никакво; никакви, никакве, никаква;
– за припадност: ничији, ничија, ничије; ничији, ничије, ничија.
6. Опште или одређене заменице уопштено упућују на било који предмет или било коју особину, на пример:
Сваки ученик мора на време доћи у школу. Који год закасни, добиће неоправдан час. Опште придевске заменице су:
– за бића и предмете: сваки, свака, свако; сваки, сваке, свака;
– за особину: свакакав, свакаква, свакакво; свакакви, свакакве, свакаква;
– за припадност: свачији, свачија, свачије; свачији, свачије, свачија.
Опште придевске заменице су и: ма који, -а, -е; било који, -а, -е; који год; затим ма какав, -а, -о: било какав, какав год; као и ма колики, ма чији итд.

Промена бројева

Бројеви су „несамосталне, одредбене речи које означавају колико има онога што значи именица уз коју стоје или у којем се реду међу другим појмовима налази тај појам“ (Станојчић и Поповић 2005: 102). Према свом значењу бројеви се деле на основне, редне и збирне.
Међутим, бројеви су „само једним делом променљиве речи, неки од њих се никако не мењају, а промена других је све ређа и необичнија. Али пошто се неки бројеви стално мењају, а неки се опет још употребљавају у различним падежним облицима, потребно је показати врсте промене свих променљивих бројева“ (Стевановић 1957: 172).
Основни бројеви су променљиви само од један до четири. Редни бројеви су сви променљиви и имају облике за сва три граматичка рода и оба броја. Када је редни број вишечлани, само је последњи број редни, док су остали основни (нпр. триста двадесет шести). Збирни бројеви су променљиви, али се у савременом језику све чешће употребљавају у непромењеном облику или облику номинатива, акузатива и вокатива. Поред поменутих бројева, имамо и бројне именице (двојица, тројица, петица, стотина, хиљада), које су по значењу бројеви, а по облику и промени именице.
Основни бројеви означавају „колико има појединачно узетих појмова означених именицом уз коју стоје (Станојчић и Поповић 2005: 102). На пример: један човек, две сестре, три брата… Пошто су променљива само прва четири броја, показаћемо њихову промену.
Број један има облике за сва три рода и заменичко-придевску промену:
Табела 13: Промена броја један
м. род
с. род
ж. род
један
једно
једна
једног(а)
једн-е
једн-ом(е/у)
једн-ој
један једног(а)
једно
једн-у
једн-им
једн-ом
једн-ом
једн-ој
Као што видимо, нема облика множине, осим када се употребљава уз именице које имају само множину, а означавају један појам (једни наочари, једне гуспе, једна врата).
Број два остварује се у том облику уз именице мушког и средњег рода и у облику две уз именице женског рода и мења се по промени некадашње двојине:
Табела 14: Промена броја два
м. и с. род
ж.род
два
две
два-ју
две-ју
два-ма
две-ма
два
две
два
две
два-ма
две-ма
два-ма
две-ма
По истој промени мења се и број оба, обе. Бројеви три и четири мењају се по истој промени (некадашње двојине) и имају исти облик уз именице сва три рода:
Табела 15: Промена броја три
м. род
с. род
ж. род
три
три
три
три-ју
три-ју
три-ју
Облици датива, инструментала и локатива броја четири граде се додавањем наставка –ма на основу четир- (а не четири-): четир-ма.
Збирни бројеви означавају „тачан број појмова који су означени именицама са значењем младог бића уз које стоје, односно тачан број бића различитог рода“ (Станојчић, Поповић 2005: 103). Осим тога, збирни бројеви употребљени у облику множине одређују по броју и збир предмета који значе неку целину (петора врата).
Када су збирни бројеви састављени од више чланова, у облику збирног броја је само последњи члан (сто двадесет осморо), док су остали чланови у облику основних бројева.
Збирни бројеви имају следећу промену:
Табела 16: Промена збирних бројева
Једнина
двоје
двога / двојега
двома / двоме / двојему
двоје
двоје
двома
двома
Збирни бројеви у множини имају облике за сва три рода:
Табела 17: Промена збирних бројева у множини
м. род
с.род
ж. род
двоји
двоја
двоје
двојих
двојим
двоје
двоја
двоје
двојим
двојим
Редни бројеви одређују која је по реду нека особа или ствар. У вишечланим редним бројевима само је последњи члан редни број, док су остали основни бројеви (петсто седамдесет први).
Редни бројеви имају облике за сва три граматичка рода и за оба граматичка броја и мењају се по промени придева одређеног вида:
Табела 18: Промена редних бројева
м. род
с.род
ж. род
Једнина
1. девети
девето
девета
2. девет-ог
девет-е
Множина
1. девет-и
девет-а
девет-е
девет-их
девет-е

ЛИТЕРАТУРА

1.      Белић, Александар (1999): Историја српског језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
2.      Група аутора (1997): Хрватска граматика. Загреб: Школска књига.
3.      Јо­вић-Цре­вар, Љиљана и Смиљанић-Протић, Оливера (2001): Без по му­ке иде нам од ру­ке (гра­ма­ти­ка и књи­жев­ност у скра­ће­ном из­да­њу). Бе­о­град: БА­РЕХ.
4.      Кли­ко­вац, Ду­шка (2002): Гра­ма­ти­ка срп­ског је­зи­ка за основ­ну шко­лу. Бе­о­град: Срп­ска школ­ска књи­га.
5.      Ма­рин­ко­вић, Симеон (1995): Ме­то­ди­ка кре­а­тив­не на­ста­ве срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти. Бе­о­град: Кре­а­тив­ни цен­тар.
6.      Ми­но­вић, Ми­ли­во­је (1987): Син­так­са срп­ско­хр­ват­ског, хр­ват­ско­срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка за ви­ше шко­ле. Са­ра­је­во: За­вод за уџ­бе­ни­ке и на­став­на сред­ства,
7.      Ни­ко­лић, Ми­ли­ја (1988): Ме­то­ди­ка на­ста­ве срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти. Бе­о­град: За­вод за уџ­бе­ни­ке и на­став­на сред­ства.
8.      Пецо, Асим и Станојчић, Живојин (ред. и ур.) (1972): Енциклопедијски лексикон – Мозаик знања:  Српскохрватски језик, Београд: Интерпрес.
9.      Пипер, Предраг и др. (2005): Синтакса савременога српског језика: проста реченица. Београд : Институт за српски језик САНУ : Београдска књига ; Нови Сад : Матица српска.
10. Симеон, Рикард (1969): Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива. I-II. – Загреб: Матица хрватска.
11. Симић, Живојин (1922): Српска граматика. Београд: Књижара Геце Кона.
12. Станојчић, Живојин и Поповић, Љубомир (1992): Граматика српског језика, уџбеник за I, II, III и IV разрд средње школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Нови Сад: Завод за издавање уџбеника.
13. Станојчић, Ж.ивојин, Поповић, Љубомир (2004): Граматика српског језика. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
14. Станојчић, Живојин и Поповић, Љубомир (2005): Граматика српскохрватског језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
15. Стевановић, Михаило (1970): Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма): I – Увод, Фонетика, Морфологија. Београд: Научна књига.
16. Стевановић, Михаило (1983): Граматика српскохрватског језика за школе средњег образовања, десето издање. Цетиње: Обод.
17. Стевановић, Михаило (1989а): Савремени српскохрватски језик, I. Увод, фонетика, морфологија, пето издање. Београд: Научна књига.
18. Стевановић, Михаило (1989бСавремени српскохрватски језик, II. Синтакса, четврто издање, Београд: Научна књига.
19. Сте­ва­но­вић, Ми­хај­ло (1954): Гра­ма­ти­ка срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка за ви­ше раз­ре­де гим­на­зи­је. Но­ви Сад: Брат­ство – је­дин­ство.
20. Стевановић, Михајло (1969): Савремени српскохрватски језик 1 и 2. Београд: Научна књига.
21. Ханка Вајзовић и Хусеин Зврко (1994): Граматика босанског језика. Сарајево:

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s